Da li preterano ugadjamo svojoj deci, je pitanje koje roditelji često sebi postavljaju. Roditelji se trude da pruže deci sve što misle da im je potrebno. Današnja deca su veoma brižno i lepo obučena, uče jezike, treniraju barem jedan sport, posećuju pozorišta, igraonice, slave rođendane u veoma skupim igraonicama, imaju pune sobe skupih igračaka. I naizgled se čini da se roditelji trkaju ko će biti maštovitiji u izboru, čije dete će biti bolje obučeno, koje dete će imati više treninga i vannastavnih aktivnosti.
Kome roditelji žele da ugode?
Postavlja se pitanje zašto to roditelji rade i kome žele da ugode?Da li ugadjanjem deci roditelji ustvari ugađaju sebi, ili se plaše da će biti manje dobri, ukoliko njihovo dete ne bude u skladu sa„standardima“ koje nameće društvo u kome živimo. Mnogi roditelji su previše zauzeti poslom i nemaju vremena da se posvete detetu u potpunosti, pa se iskupljuju na taj način, da deci kupuju i dozvoljavaju sve sto dete želi. Na taj način oni samo prividno„kupuju“ detetovu ljubav. Drugi roditelji žele da omoguće svojoj deci sve ono što oni nisu imali i preteruju u tome. Takođe, postoje i roditelji koji žele da budu u „ trendu“, pa i ne mareći za detetove želje i potrebe preteruju u svom angažovanju oko aktivnosti i potreba deteta.
Da li dete treba da ima previše slobode u donošenju odluka?
Još jedna bitna stvar je da se preteruje i oko davanja previše slobode detetu. Ne može dete samo da donosi odluke i da zna šta je dobro za njega. Roditelj je taj koji je detetu autoritet i koji postavlja granice ponašanja. Na taj način dete uči šta je ispravno za njega. Ukoliko damo detetu previše slobode da samo odlučuje kako će da se ponaša, onda ono kasnije neće poštovati ni nas same, kao roditelje. Jednom rečju dete će biti ono što vi od njega napravite.
Prezaštićivanje kao oblik vaspitanja.
Prezaštićivanje deteta je još jedan oblik lošeg vaspitanja detetu. Opšte je poznato da svaki roditelj najviše na svetu voli svoje dete i da mu želi samo najbolje. Iz nekih ličnih, psiholoških razloga, a najčešće (straha),sećanja na sopstveno odrastanje neki roditelji često preteruju. Mešaju se u dečiju igru, posebno ako drugo dete udari njihovo, ne vide greške svog deteta, samo tudjeg. U vrtiću ili školi je uvek krivo drugo dete, kriva je učiteljica, nikada njhovo dete, iako se iste ili slične situacije često ponavljaju. Takođe stalno kontrolišu dete, rade sve umesto njega i preterano brinu. Ova „zaslepljenost“ roditelja može dovesti do velikih problema, kada dete odraste i roditelj više ne budu mogli da ga štite. Dete može razviti loše samopouzdanje ali agresivnost.
Kako se postaviti prema detetu?
1.Previše ugadjanja deci dovodi do nepoštovanja roditelja, nastavnika, a kasnije i problema u partnerskim odnosima. Deca kojoj se previše ugadja očekuju da će im svi oko njih ugadjati u toku celog života.
2.Ponekad je potrebno reći „Ne“, kada ju u pitanju kupovina i trošenje novca. Deca vrlo često ne znaju i ne razumeju vrednost novca i prioritete. Ne moraju da imaju baš svaku stvar koju požele. Ako im se stalno nešto kupuje,oni postaju nezasiti i ponovo iznova traže još, bez pokušaja da uživaju u onome što već imaju.
3.Umesto da „kupujemo“ dečiju ljubav, ispunjavajući mu svaku želju, bilo bi bolje da više provodimo vremena sa detetom, jer to je jedini način da dete raste i izraste u psihološki stabilnu i zdravu osobu. Ovakva deca su željna pažnje i ljubavi od roditelja, a kasnije u životu nesvesno pokušavaju da nadomeste ovu potrebu kroz razne, uglavnom pogrešne načine. Često su nezasita ljubavi i nikad zadovoljna u partnerskim odnosima, postanu opsednuta kupovinom, prejedaju se,anksiozna i slično.
4. Decu treba nauči da poštuju odluke starijih i da se prema njima odnose sa poštovanjem. Ukoliko su deca navikla da sama odlučuju o nekim stvarima i da se sa odraslima ponašaju kao sa svojim vršnjacima, neće poštovati svoje vaspitače i nastavnike, a kasnije ni ostale autoritete.
Da li i čega se roditelji plaše?
Jedno od najčešće postavljenih pitanja je, da li se roditelji plaše svoje dece? Da li se plaše da u nečemu ne pogreše? Vreme u kome živimo je dosta teže nego vreme u kome smo mi odrastali, a posebno naši roditelji. Stalno slušamo savete za vaspitanje od raznih stručnjaka, preispitujemo se da li je dobro da uradimo ovo ili ono. Imamo strah da u nečemu ne pogrešimo. Naravno, veliku ulogu u svemu tome imaju mediji, koji nameću razne „trendove“ u vaspitanju dece. Potrošačko društvo, koje diktira „trend“ u garderobi, igračkama, naizgled stvara „prestiž“ oko odabira sportova i dodatnih aktivnosti deteta. A sve to zajedno ima za cilj da dete napravi što pametnijim, vaspitanijim, lepšim, obrazovanijim. Nekada to dovodi do velikog ulaganja, prvenstveno materijalnog, a zatim i trošenja vremena i energije.
Dete je savršeno baš takvo kakvo jeste!
Kada budemo shvatili da naše dete ne mora i ne treba da bude savršeno, jer ono je savršeno upravo onakvo kakvo jeste, tada prestaje svaki naš problema. Ponekad je dobro reći detetu „Ne“, jer će tako naučiti da je potrebno imati granice. Time što mu nećemo kupiti baš sve što ono želi ili što ćemo ga kazniti za nešto, nećemo postati loši roditelji. Naprotiv, naučićemo ga da više ceni i poštuje ono što ima, i da ispravno razmišlja.
Dobro je povremeno se setiti kako su naši roditelji nas odgajali i primeniti neke od tih modela, naravno ako su oni morano prihvatljivi. Doslednost je veoma bitna osobina, jer ako u istim situacijama jednom kažemo da, a drugi put ne, deca nas neće shvatiti ozbiljno. Uvek će pokušati da isprovociraju naše granice, kako bi ostvarili ono što žele, posebno ako im to dozvolimo i popustimo.To su veoma inteligentna bića i odlično znaju dokle mogu da idu kod kog roditelja.
Kako hipnoterapija može pomoći?
Putem hipnoterapije možemo povratiti poljuljano samopouzdanje i osnažiti se da naučimo kako da se nosimo sa zahtevima savremenog društva i potrebama dece. Kada promenimo podsvesne obrasce, naučićemo kako da reagujemo i kako da se ponašamo u situacijama koje su nam ranije predstavljale problem. Naša deca su samo mala, nežna bića kojima je potrebno puno ljubavi, ali i dobro vaspitanje. Ako se tako postavimo i nađemo meru u zadovoljavanju zahteva i potreba našeg deteta, nema razloga da se plašimo, jer nećemo pogrešiti. Uvek možemo biti autoritet detetu kada je to potrebno, ali i njegov najbolji savetodavac i prijatelj. Jer niko ne može da voli dete više nego mi roditelji.
Српски језик
English
Français
Deutsch