Lični ugao (Arhiva) • HTB i PEAT

Godine raspleta (devize, devize, devize…)

Slede „devedesete“ u punom sjaju. Neću lagati, bio sam uključen u promet deviza, jer nakon smrti oca ostali smo na ničemu, praktično. Novac koji „zaradim“ odlazi na – kocku. Otkrivam ručni poker, rulet i ajnc. Kockanje u bilijaru, kockanje „šlaga“… Cela priča. Da se zaustavim na trenutak i pomenem samo da mi je, mnogo godina kasnije objašnjeno (ukratko), da kocka ima veze sa mržnjom u porodici. Da, mrzeo sam ga što je umro, tako rano, u mojoj sedamnaestoj. Dobro, momak, primeri se, urazumi se… Stradaćeš. Ne… Nastavljam da se kockam. Kratak dvogodišnji period provodim bez kocke, ikakvog poroka praktično, bez cigareta.

Treniram aikido. Osećam se ponosno i lepo. Nakon dve godine „rovac“ se ponovo javlja, još jači. Napuštam aikido, počinjem da pušim i naravno – kockam. Sada već svestan da je „vrh osećaj“ to što gubim, ne što dobijam (ponekad). Aparati postaju sve „bolji“. Nisu to više „manja – veća“ austrijski aparati već prave male igre sa misijama i celim šarenišem okolo. Meni nikad bolje. Majka ćuti. Baka ćuti. Ja idem dalje… Sad su to već ozbiljne cifre i onda – opet pauza. Kao da me neko „odozgo“ povremeno opomene, nežno. Upisujem i završavam Višu školu, zapošljavam se preko studentske zadruge. Tu i tamo, možda umerenije, kockam i dalje.

Kocka – dvehiljadite

Sada već počinjem da preterujem. Kockarnica je inostrana, online. Računam – tamo mogu da blefiram jer mi čovek ne vidi lice i govor tela. Dobijam (u početku je uvek tako). Ozbiljna kocka. Uglavnom „Texas Hold’em no limit“. I… Uspevam da spucam svu ušteđevinu. Neka! Kažem sebi. Neka bude tako. Dok je narod grcao gladan, ja sam samo zujao „devize, devize…“. Sad se sve vraća. Karma. Ali… Počinjem da se zajmim za male sume, samo da bih mogao da pritiskam dugmiće i gledam kako nestaju novci u šarenim aparatima. Sramota me je već. Ali ne mogu da izdržim, „moram“ da kockam.

Kocka, HTB i PEAT centar

Nekim čudom, do mene dolazi informacija da „tamo neki“ ljudi rade tretmane, pominje se PEAT i Hipnoterapija. Ja se odlučujem da prihvatim priliku, poziv. Nije na meni da sudim ko je „dobar“ a ko „loš“, ali upoznajem tim „igrača“ takve „igre“ kojoj kocka, bilo koje vrste, nije dorasla. Prepuštam se. Radimo hipnoterapiju. Nakon malog broja seansi, skidam se sa kocke. Pardon, „skidaju“ me. Ne, nemam reči. Zajednički proces… Izbegavam da pretražujem internet da bih uopšte video šta je hipnoterapija a šta PEAT, šta su tačke uvida i kako to sve radi. Znam samo da sam nedavno imao „rovca“. Srednje jakog. Proluftirao sam ga kroz prozor. Prošetao malo. I gotovo.

Ne ulazim, niti ću ulaziti u analizu kakva je to mržnja prema sebi ili ocu bila („jer to samo produbljuje problem“) ali ja sam sada izlečeni kockar. Nedavno, drug me je pozvao da kockamo aparate zajedno… „Ne kockam se više, brale“, kažem mu, „ali pratiću te dok gubiš ha-ha, šalim se… ajde, možda dobiješ.“. Ulazimo u kockarnicu. On igra na uloge od desetak dinara po ruci (igrao sam na uloge dva i tri reda veličina veće, online) i posle nekog vremena počinje da me muči stomak. Kažem mu da moram da izađem na svež vazduh i on u tom trenutku (maltene istovremeno) – dobija. Vraća sve uložene pare i još je nešto „dobar“ preko. Srećom, izlazi napolje, izljubismo se i rastadosmo.

Nikad nikom tog pakla ne želim. Biti luzer i znati to a ipak kockati je … nemam reči za to. Hvala mom terapeutu Gordani Zirojević Knežević i želim sreću (pravu sreću) svima koji odluče da se manu ovog poroka. Da batale. Ako su u onih 1% koji uzimaju lovu, pa… i njima želim sreću.

Strah i njegovi pratioci

Pričam sada moje iskustvo sa paničnim napadima, agorafobijom i onim što prosto zovemo – strah. Skratiću i ublažiti koliko je moguće.

U jednoj od bolnica u Beogradu, imala sam vežbe na koje sam ja dolazila autobusom. Iz meni tada nepoznatih razloga ja počinjem da uzimam taksi, primećujem nesigurnost pri hodu, vrtoglavicu, srce lupa kao ludo. Šetnja Knez Mihajlovom nemoguća misija, kako sam je prošla i kako sam stigla do stana verujte da nemam pojma. Počinjem da se povlačim u sebe, nigde ne idem i niko mi ne dolazi.

Strah i dalji problemi

Tada počinju psihosomatske tegobe, dijareja, povraćanje, ubrzan rad srca, preznojavanje, drhtanje i sve po redu. Pomoć tražim u Palmotićevoj – Institut za mentalno zdravlje. Tada počinje rat 1999.godina, ja gubim bebu, i eto nove zabave. Sve vreme sam ja i dalje u strahu, panici, iščekivanju nekada manje, nekada više. Dobijam medikamente (lekove) koji donekle smanjuju simptome. Sledi poziv iz bolnice da sutra počinjem da radim. Pošto sam u međuvremenu dobila i temperaturu na nervnoj bazi, moja oprema u torbi je toplomer, verapamil (lek za tahikardiju-ubrzan rad srca) i veliki sat na ruci da bi sebi mogla da merim puls na svakih deset minuta. Nakon prvog dana na poslu uz dijareju, sa verapamilom i toplomerom u dzepu od uniforme, gde sam koristila svaki trenutak kada nemam pacijenta da nešto izmerim bio to puls ili temperatura.

Put do kuće

Put do kuće (700m) koji je izgledao kao 7000km ušla sam u kuću i pala. Nisam se onesvestila, nego pala od umora, ne fizičkog već psihičkog. Kapiram da je to što radim besmisleno i postavljam sebi pitanje „čega se ja to plašim i šta je najgore što mi se može dogoditi?“ U tom razgovoru sa sobom shvatam da je sve što sam rekla u stvari glupost, i da je na racionalnom nivou sve rešivo i da moj život nije u toj meri ugrožen. Dan za danom, bivalo je bolje, ne dobro ali bolje. Funkcionisala sam prirodnije i normalnije, bez dodatne opreme što je za mene bio napredak.

Svadba

Tada sledi moja svadba. Joj evo ga opet… strah, panika, kako ću ja, gužva, galama, svi te gledaju, nešto pitaju… Idemo sve iz početka dijareja, srce lupa, niti vidim, niti čujem, robot. Mlada je u tajnosti napustila svoju svadbu prva i to je za mene u tom trenutku bilo sasvim normalno, ni u jednom momentu me nije bilo briga šta će ko reći, da li će me neko videti i šta će pomisliti. Naravno možete zamisliti komentare mojih najbližih sutra, ali ni to me nije potreslo. Bitno mi je bilo da je završeno, a ja preživela. Život ide dalje, ja sam čas ovako, čas onako ali živim.

Smrt

Tata mi umire u šestom mesecu trudnoće koju sam održavala od prvog do poslednjeg dana. Suzu da pustim ne smem, da vrištim ne smem da ne isprovociram kontrakcije. Okej i to sam uspela. Dobijam divnu devojčicu i ja sam sada majka. Uživam u svojoj bebi, i shvatam da je ona sada prioritet, a da bi njoj bilo dobro, ja moram biti još bolja. Uživanje traje devet meseci, i ja dobijam dijagnozu multipleskleroze. Joj evo ga opet… strah, panika, idemo iz početka. Strah i samo taj dosadan iscrpljujući strah. Izlazim iz bolnice i gledam u jednu tačku pet meseci. Tražeći rešenje kako da prihvatim mog novog životnog saputnika i da sa njim uspostavim prijateljski odnos.

Strah – Pitanja

Saznajem za dvojni život osobe sa kojom živim, joj evo ga opet strah, panika… Napuštam bračnu zajednicu sa detetom koje već ide u školu. Pod terapijama i dalje, lekova koliko želiš. Ono sa čime sam se tada susrela i odluku koju sam tada donela bilo je od presudnog značaja. Nas dve smo same, ja sam ta koja kako zna i ume – mora živeti, ali ne preživljavati. Prvo jutro ona odlazi u školu, ja sedim na terasi pijem kafu i govorim sebi, ne možeš ti to, pašćeš prvo niz stepenice, auto da voziš do posla ne možeš, a iako stigneš na posao kojim slučajem tamo gubiš svest sigurno… Radila sam tada u svojoj ambulanti što mi je pružalo mogućnost da odem ili ne, ali ako ne odem od čega ćemo živeti i bezbroj drugih pitanja.

Borba

To je bio kraj, odlučila sam se za borbu sa strahom i rekla sebi, idem, da vidim ko će pobediti… Naravno ništa od padanja i ostalog se nije dogodilo, sem što me je maksimalno psihički iscrpelo. Eto, to bi ukratko bilo to. Otkrivam hipnoterapiju, krećem na terapiju, upisujem školu, završavam je i sada sam klinički hipnoterapeut. Slagala bih kada bih rekla da i sada nemam ponekad loš dan, kao i svi, ali mogu da prepoznam situaciju i moju reakciju prilagodim njoj. Da je lako, nije lako, da je moguće, moguće je sigurno. Odluka je na Vama.

Lični ugao

Kocka, kako sam se „skinuo“